PIŠE: MARINKO ČULIĆ

Živ će se po­je­sti si­ro­ti naš ino­min­star Mi­ro Ko­vač. U te­škom je, pre­te­škom ra­tu sa Sr­bi­ma i Sr­bi­jom, što, isti­na­bog, ni­ka­da ne mo­že bi­ti lo­še pred iz­bo­re, ali ovaj put ipak je oti­šao pre­da­le­ko. U naj­no­vi­jim iz­vje­šta­ji­ma sa hr­vat­sko-srp­skog ra­ti­šta čak se ču­lo da lju­ti­to sik­će ka­ko Be­o­grad ni­ka­da ne­će ući u Evrop­sku uni­ju, što mu u Bri­se­lu ni­ka­da ne­će za­bo­ra­vi­ti. A on­da je si­gur­no da će ga i An­drej Plen­ko­vić, ako do­đe na vlast, mo­ra­ti iz­bri­sa­ti iz svih kom­bi­na­ci­ja za bu­du­ćeg še­fa hr­vat­ske di­plo­ma­ti­je.
Što je naj­go­re, ne­sreć­ni Ko­vač sve je ovo sam za­ku­vao ta­ko što je vu­kao vra­ga za rep. Dok je još bi­la na vla­sti ‘’Ku­ku­ri­ku’’ ko­a­li­ci­ja, a on sa­mo zad­nji­com ni­ša­nio fo­te­lju mi­ni­stra vanj­skih po­slo­va, si­lo­vi­to je oši­nuo vla­du Zo­ra­na Mi­la­no­vi­ća da je upro­pa­sti­la od­no­se sa svim su­sje­di­ma, uklju­ču­ju­ći Sr­bi­ju. Od­no­si­lo se to na ta­da­šnju iz­bje­glič­ku kri­zu, u ko­joj se Hr­vat­ska re­la­tiv­no zre­lo po­sta­vi­la, ta­ko da je sa­dr­žaj bio do­bar, i mo­že se go­vo­ri­ti sa­mo o Mi­la­no­vi­će­vom to­nu, ko­ji je tra­di­ci­o­nal­no bio u zna­ku pa­lu­ca­vog je­zi­ka.
Ali, on­da je Ko­vač na­pra­vio ju­nač­ki ko­rak na­pri­jed i upro­pa­stio i ton i sa­dr­žaj. Sa­da­šnji od­no­si Za­gre­ba s Be­o­gra­dom ne­u­po­re­di­vo su go­ri ne­go u vri­je­me Mi­la­no­vi­će­ve vla­de, ušav­ši već i u fa­zu ne­pro­gla­še­nog di­plo­mat­skog ra­ta, na­kon što je Ko­vač čak op­tu­žio Vu­či­će­vu vla­du da je iz­vr­ši­la „di­plo­mat­sku agre­si­ju na Hr­vat­sku“. Po­vod su bi­le op­tu­žbe iz Be­o­gra­da da se u Za­gre­bu ci­lja­no ob­na­vlja­ju ga­ba­ri­ti NDH, uz re­ha­bi­li­ta­ci­ju Aloj­zi­ja Ste­pin­ca i no­tor­nih usta­ških zlo­či­na­ca, na št je sli­je­di­la ka­no­na­da kon­tra­op­tu­žbi zbog re­ha­bi­li­ta­ci­je Dra­že Mi­ha­i­lo­vi­ća i Mi­la­na Ne­di­ća, te set no­vih bi­je­snih pro­te­sta zbog uni­ver­zal­ne ju­ris­dik­ci­je sr­bi­jan­skih su­do­va za rat­ne zlo­či­ne.
Ka­da se zna da se tim pri­go­vo­ri­ma so­li­dar­no pri­dru­žio i Zo­ran Mi­la­no­vić, iz­gle­da da Ko­vač ni­je na­pra­vio ni­ka­kav spo­me­na vri­je­dan fa­ul. Pa, ovim se sa­mo na­sta­vlja tra­di­ci­ja da se pred sva­ke iz­bo­re s ove i dru­ge stra­ne Du­na­va na­ši i nji­ho­vi na­ci­o­na­li­sti ostr­ve jed­ni na dru­ge, što na pr­vi po­gled iz­gle­da kao ob­no­va bra­to­u­bi­lač­kog ra­ta iz de­ve­de­se­tih. Ali je za­pra­vo pro­ra­ču­na­ta is­po­moć iz­me­đu dva­ju na­ci­o­na­li­za­ma, ko­ji mo­gu op­sta­ti sa­mo za­jed­no, ili će za­jed­no pro­pa­sti. Pa ipak, Ko­vač je na­pra­vio po­tez pre­vi­še. U ovim hr­vat­sko-srp­skim vri­šte­ćim sva­đa­ma po­sto­ji i jed­na li­ni­ja pre­ko ko­je se ne smi­je.
Obje ze­mlje ve­za­ne su du­žim i kra­ćim uža­di­ma uz Evrop­sku uni­ju, pa čak i NA­TO, iako je Sr­bi­ja pro­gla­si­la ne­ku vr­stu voj­ne ne­svr­sta­no­sti (ali je već niz go­di­na u Part­ner­stvu za mir, ko­je je svo­je­vr­sno pre­dvor­je NA­TO-a). To prak­tič­ki zna­či da je dvje­ma ze­mlja­ma „za­bra­nje­no“ da ula­ze u ne­po­mir­lji­ve su­ko­be, još ma­nje u ra­to­ve, za št, uosta­lom ne­ma­ju vi­še ni voj­ne, ni eko­nom­ske sna­ge. Ra­to­vi de­ve­de­se­tih vo­đe­ni su na aku­mu­la­ci­ji pre­o­sta­loj iz Ju­go­sla­vi­je, i to se mo­že sma­tra­ti ne­kom vr­stom zad­nje ci­nič­ne osve­te ju­go­slo­ven­ske fe­de­ra­ci­je se­pa­ra­ti­sti­ma ko­ji su je raz­bi­li i ras­ko­ma­da­li. Kad ste se već od­lu­či­li me­đu­sob­no po­u­bi­ja­ti, mo­lim, evo iz­vo­li­te se po­slu­ži­ti oruž­jem ko­jeg ste u bo­ljim vre­me­ni­ma za­jed­nič­ki pro­iz­ve­li i ku­pi­li.
Da­kle, Ko­vač će mo­ra­ti bi­ti ri­tu­al­no svrg­nut jer se, ima­ju­ći ma­nje u gla­vi ne­go u du­pe­tu, ogri­je­šio o ne­pi­sa­no pra­vi­lo da u hr­vat­sko-srp­skim sva­đa­ma mo­ra bi­ti vi­še glu­me ne­go stvar­nih na­mje­ra. Uz to, on je do­slov­ce de­va­sti­rao još jed­no pra­vi­lo ko­je se osla­nja na či­nje­ni­cu da je svo­je­vre­me­no tvr­di kon­zer­va­ti­vac Ri­čard Nik­son od­mr­znuo za­le­đe­ne od­no­se Sje­di­nje­nih Dr­ža­va s ko­mu­ni­stič­kom Ki­nom. Na­kon to­ga je for­mu­li­san ak­si­om da ta­kve stva­ri pu­no lak­še po­la­ze za ru­kom de­sni­ci, jer je za­šti­će­na od pri­go­vo­ra za ma­njak pa­tri­o­ti­zma, ne­go lje­vi­ci ko­ja zbog ta­kvih pri­go­vo­ra pu­no lak­še iz­go­ri (kao u slu­ča­ju Ive Jo­si­po­vi­ća i Bo­ri­sa Ta­di­ća).
I, evo, sa­da smo baš to ima­li, u Be­o­gra­du i Za­gre­bu su isto­vre­me­no sto­lo­va­li dvo­ji­ca tvr­dih na­ci­o­na­li­sta, Alek­san­dar Vu­čić i To­mi­slav Ka­ra­mar­ko, od ko­jih je pr­vi, isti­na, pu­no vi­še slo­vio kao re­for­mi­sa­ni na­ci­o­na­li­sta ne­go dru­gi. Ali, u po­čet­ku je Nik­so­nov ak­si­om zbi­lja funk­ci­o­ni­sao, iz­gle­da­lo je da Vu­čić i Ka­ra­mar­ko stvar­no mo­gu efi­ka­sno re­lak­si­ra­ti srp­sko-hr­vat­ske od­no­se, ali iz­gle­da­lo je pre­ma­lo i pre­krat­ko. Sa­da baš HDZ u Hr­vat­skoj i SNS u Sr­bi­ji pred­vo­de naj­no­vi­ju run­du ni­ka­da po­re­me­će­ni­jih od­no­sa, či­me su pro­pa­le baš sve is­pro­ba­ne kom­bi­na­ci­je.
Ne ide ka­da je u Za­gre­bu na vla­sti lje­vi­ca, a u Be­o­gra­du de­sni­ca, ne ide ni ka­da je obrat­no, ne ide ni ka­da je i ov­dje i on­dje isto­vre­me­no na vla­sti lje­vi­ca, a, evo, ne ide ni ka­da je isto­vre­me­no na vla­sti de­sni­ca. Ukrat­ko, ne ide ni­ka­ko, što iz­gle­da kao de­fi­ni­tiv­na po­bje­da te­ze na ko­joj se de­ve­de­se­tih ras­pa­la Ju­go­sla­vi­ja, a to je da ov­da­šnji na­ro­di ne mo­gu i ne tre­ba da bu­du za­jed­no, s tim što je sa­da ja­sni­je da njih, te na­ro­de, ni­ko ni­šta i ne pi­ta. Ka­da, re­ci­mo, hr­vat­ska di­plo­ma­ti­ja oprav­da­va re­ha­bi­li­ta­ci­ju Ste­pin­ca re­ha­bi­li­ta­ci­jom Mi­ha­i­lo­vi­ća, na­mjer­no se za­o­bi­la­zi da re­ha­bi­li­ta­ci­ju Ste­pin­ca ne do­vo­de u pi­ta­nje sa­mo Sr­bi, ne­go i mno­gi Hr­va­ti, kao što re­ha­bi­li­ta­ci­ju Mi­ha­i­lo­vi­ća ne ospo­ra­va­ju sa­mo Hr­va­ti ne­go i mno­gi Sr­bi.
Ali, to se gu­bi u svje­tlu či­nje­ni­ce da se dvi­je dr­žav­ne po­li­ti­ke vo­de po bo­ri­lač­kim pra­vi­li­ma ov­no­va na brv­nu, od ko­jih oba, kao, že­le ba­ci­ti onog dru­gog u pro­va­li­ju, što ni­je mo­gu­će. Ali je za­to i te ka­ko mo­gu­će, već se de­ša­va, da se ni­jed­no otvo­re­no pi­ta­nje vi­še ne mo­že ri­je­ši­ti. Pri­mjer je sva­đa oko pre­ko­gra­nič­ne ju­ris­dik­ci­je sr­bi­jan­skih su­do­va, pri če­mu se svi u Hr­vat­skoj, od Plen­ko­vi­ća do Mi­la­no­vi­ća, pra­ve da ne zna­ju da Sr­bi­ja ne­ma dru­gog na­či­na da su­di svo­jim gra­đa­ni­ma za zlo­či­ne u Hr­vat­skoj. A ta­kvih su­đe­nja već je bi­lo (Ov­ča­ra, Lo­vas…) i upr­kos na­ci­o­na­li­stič­kom za­muc­ki­va­nju sr­bi­jan­skog pra­vo­su­đa bi­la su re­la­tiv­no uspje­šna. Osim to­ga, iz Za­gre­ba pri­je­te da i Hr­vat­ska mo­že isto, pa su­di­ti za zlo­či­ne na, re­ci­mo, Ko­so­vu, iako ta­kva mo­guć­nost već po­sto­ji u hr­vat­skom za­ko­no­dav­stvu. Ivo Jo­si­po­vić čak tvr­di da je Sr­bi­ja taj za­kon pre­pi­sa­la baš od Hr­vat­ske.
Što je naj­va­žni­je, ni­ko vi­še ne pi­ta da li su Hr­va­ti na srp­skom spi­sku mo­žda na­pra­vi­li ne­ke zlo­či­ne i ka­kve, ta­ko da se tek ne­na­mjer­nim ot­kri­va­njem či­nje­ni­ca sa­zna­je da ne­ki od njih ne sa­mo da je­su, ne­go su to bi­li be­sti­jal­ni i ku­ka­vič­ki zlo­či­ni nad pot­pu­no bez­o­pa­snim i ne­du­žnim ci­vi­li­ma. Da­kle, sve ovo pred­u­zi­ma se ne za­to da se osi­gu­ra ne­ko prav­no do­bro, ne­go da se od nje­ga za­šti­ti ono naj­go­re iz ra­to­va de­ve­de­se­tih, plus da sva­ko re­ha­bi­li­tu­je svo­je ko­la­bo­ran­te i zlo­čin­ce iz Dru­gog svjet­skog ra­ta. Za­to je mo­žda do­bro da na dvje­ma stra­na­ma po­sto­je na­ko­stri­je­še­ni la­jav­ci bez koč­ni­ce, ti­pa Ko­va­ča ili Alek­san­dra Vu­li­na, mo­žda to po­mog­ne da se ipak po­vu­če ruč­na. Ako ne, ne­ka sve s pra­vom ode do­đa­vo­la.
Pe­šča­nik.net